РЕЧ ПРЕ СВЕГА

Сматрамо да је политика најодговорнији и најчаснији народни посао, да они који политиком хоће да се баве треба своје послове да забораве, како пише на улазу дуждове палате у Дубровнику

На почетку да се представимо. У нашем статуту који смо доставили приликом регистрације АПР-у пише да ћемо се залагати “за ревизију наше новије историје и популаризацију партиципативне демократије”. Да појаснимо оба става..

Сматрамо да се октобра 1944.г. није десило „ослобођење“ већ да је немачка окупација замењена комунистичком окупацијом, или како су они сами то називали вршен је „револуционарни терор“, односно заведена је „диктатура пролетаријата“.

Та диктатура је у Србији однела близу 100 000 (сто хиљада) њених углавном виђенијих и богатијих грађана да би голи и боси револуционари имали у чије куће и станове да се уселе и чијих фабрика да постану директори. Ноћ је гутала праве противнике комунизма али и потенцијалне, односно оне који би могли да постану противници у будућности. Или народски речено у Србију су на совјетским тенковима умарширале пролетерске ударне бригаде из Лике, Далмације, Црне Горе, Херцеговине … побиле све што је још остало да ваља, скинули униформе и заузели њихова места.

Да би задржали Немце који су се ужурбано повлачили отворили су Сремски фронт, против укопаних немачких елитних јединица послали су мобилисану децу из највиђенијих кућа без војне обуке и слабо наоружане. То је плаћено животима око 30 000 младића. Био је то цвет српске младости. Многе виђене породице у Србији су се тада угасиле.

Такође сматрамо да је српска масонерија за рачун Лондона гурнула земљу у рат који смо срамно изгубили за 12 (дванаест дана).

После мирног периода окупације (од подписивања капитулације 18. априла 1941.г. до напада на СССР 22. Јуна 1941.г.), који је могао и дуже да потраје, на политичку сцену Србије ступила су два револуционарна, идеолошка, војно-политичка покрета: Равногорски и комунистички.

Равногорски који је сањао „Амерички сан“ и који је као и пучисти од 27. марта био у служби Лондона, састављен од групе официра и војника који су одбили да у ратном стању изврше наређење о капитулацији и предаји и које је, да лудило буде веће, избегличка влада признала. Она која је потписала капитулацију учинила је то именујући пуковника Михајловића за свог министра војног. Њихов сан да се тзв. „Савезници“ искрцају на Јадрану мало је одоцнио али се ипак остварио петог октобра 2 000.г.

И комунистичи који је још пре рата проглашен за терористички и као такав због организовања атентата био стављен ван закона и коме је централа била у Москви, у Коминтерни, централи свих терористичких активности света.

Удружена та два нелегална терористичка покрета дигли су јуна 1941.г. устанак против немачког окупатора у Србији у коме су до децембра у разни терористичким акцијама успели са убију око 200 немачких војника што је српски народ платио са око 40 000 невино убијених талаца у казненим експедицијама.

Масакрирање лешева, непознато у српској историји, додатно је разбеснело окупатора. Њихове централе које су водиле бригу само о својим интересима преко својих моћних радио станица Москве и Лондона, радо слушаних у Србији, стварали су лажни легитимитет овим револуционарним покретима јер легалитет никако нису имали. У нашој политичкој емиграцији је током комунистичке диктатуре објављено на стотине књига на ове и сличне теме, док наша домаћа историја и публицистика лута између ова два покрета односно између либералне и социјалистичке демократије, које су обе партиократије. И овде долазимо на наш други став, узрок наше трагедије, вишестраначку демократију.

Залажемо се за популаризацију партиципативне демократије, у преводу на српски језик то би значило за учесничку демократију. То је појам који се користи у случајевима кад се у политику укључују и оне организације које нису интересне групе као странке, или идеолошке као партије, настале само ради борбе за власт да би је искористили за остваривање личних интереса, а најчешће ради богаћења.Ми овде мислимо на многа културна регионална доброчина и слична удружења, мада првенствено на сталеже, као удружења људи који раде исти посао, јер сталежи су настали пре државе и борбе за власт у њој, зар Кајин и Авељ нису представници два сталежа.

Сталежи су удружења која нису настала ради боре за власт већ их је природа посла и живота натерала да се удружују. Сталежи, који су увек имали свест о целини и увек били стабилизирајући елемент у свим преговорима и договорима у којима су учествовали. Сталежи, за чије су се укључивање у политику залагала и три предлагача Виовданског устава: Стојан Протић, Јосип Смодлака и Југословенски клуб на чијем је челу био Слободан Јовановић. Сталежи, који би именовали своје представнике у горњи дом скупштине и имали право да га повуку и замене ако не заступа њихове интересе, како је предлагао Димитрије В. Љотић и због чега је оптужен да је фашиста.

Ради остварења ових наших циљева до сада смо као Друштво објавили више од четрдесет књига и 112 бројева часописа Нове Искре што је сада доступно сваком на овом сајту. На сајту је већ сада могуће видети и часописе које су радили људи који су мислили исто или слично као ми.
За сада су то само неколико старих и врло интересантних часописа а у будућности ће, надамо се, бити их још. Наравно сваки се мора сагледавати у времену када је излазио. На сајту је такође могуће чути и дванаест песама Српских добровољаца (десет корачница, песму изгнаних и песму мртвих). Надамо се да ћемо у будућности и овај репертоар обогатити.

Прегаоцима који раде матурске, семинарске, дипломске, докторске или неке друге радове, на ове наше теме, све ће сада бити лакше доступно. А посебно у будућности кад ће на њему бити и све књиге које смо објавили и оне које ћемо објавити али и многе друге емигрантске овде необјављене. На сајту, односно на његовом форуму спремни смо да водимо полемике на многе тешке и провокативне теме али увек смирено озбиљно и аргументовано. Због тога ћемо у полемици често од оних који олако доносе вредносне судове, а таквих је већина, тражити да те своје судове појасне. Овде мислимо на појомове као што су фашисти, колаборационисти, антисемити, квислинзи ...

Ми већ 27 година под називом Нова Искра постојимо у отаџбини. Пре тога од 1982.г. постојала је сарадња са листом Искра из Минхена и трајала је све до 1989.г.
Када је у Немачкој лист Искра престао да излази, односно наставио да излази у Бирмингему у Енглеској. Следеће године, овде у Србији, је регистровано ИП Нова Искра.
На Сајму књига у Београду 1991.г. појавили смо се са четри своја наслова и око шездесет наслова Искре из Минхена, овдашњој јавности потпуно непознатим. Много је оних који тада нису смели ни да приђу нашем штанду. Током 1992. и '93. г. радили смо за СПО месечник Новине Сербске из Сремских Карловаца, који је био врло читан међу њеним чланством.

Крајем 1993.г. почиње са излажењем Нова Искра у Београду и са мањим прекидима излази до 2016. г. када се гаси јер број бивших Српских Добровољаца у свету пада на десетак, а управо су они својим претплатама и прилозима издржавали часопис.
Током 1991.г. почињу први договори и рад на сакупљању грађе за објављивање Сабрани дела Димитрија В. Љотића.
Рад на том нашем највећем пројекту трајао је око дванаест година и она су коначно изашла из штампе за сајам књига 2003.г.
Данас, четрнаест година од њиховог изласка, врло смо поносни на тај наш рад, јер нисмо добили ни једну озбиљну негативну критику.

Председник друштва Нова Искра Иван СТОЈАНОВИЋ